AKTUELNO

OBRAČUN SA BlaBlaCar VOZAČIMA: ZAKONSKI NAPAD NA PRIVATNU SVOJINU

Na društvenim mrežama i u sredstvima javnog informisanja proširila se vest o problemima pojedinih vozača koji su korisnici BlaBlaCar aplikacije, kao rasprostranjenog načina na koji se štede putni troškovi. Osnovni argument protivnika ove aplikacije, bazira se na kranje upitnoj konstrukciji i tvrdnji da je u pitanju komercijalni vid prevoza. Ovakva konstrukcija upitna je najmanje sa stanovišta uobičajenog definisanja i poimanja komercijalnog prevoza koji se vrši u cilju sticanja dobiti, odnosno vršenja poslova prevoza kao načina obavljanja delatnosti, a što deljenje troškova prevoza prema logici stvari teško može biti.

Međutim, sredstvo koje državni inspekcijski organi koriste u sankcionisanju vozača koji koriste BlaBlaCar aplikaciju, jeste važeći Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju. U pogledu navedenog Zakona ne koristimo slučajno pojam ,,sredstvo”, jer navedeni Zakon zaista obiluje odredbama koje neproporcionalno i hiperekstenzivno zadiru u pravo na mirno uživanje imovine i isti Zakon po svojoj sadržini odaje utisak propisa donetog isključivo u funkciji sredstva za ograničavanje uobičajenog, mirnog i poželjnog korišćenja vozila kao dela imovine lica, a ne propisa donetog sa kakvim racionalnim, društveno prihvatljivim i korisnim motivom.

U Zakonu o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, javni prevoz koji se smatra zabranjenim definisan je u članu 13. stavu 1. i to na sledeći način: ,,Domaći ili međunarodni prevoz koji putničkim vozilom ili autobusom obavlja domaće, odnosno strano lice koje nema svojstvo prevoznika, a koji se obavlja dva ili više puta tokom dana, nedelje ili meseca, na istom ili sličnom prevoznom putu ili se lica koja se prevoze ukrcavaju ili iskrcavaju na autobuskim stajalištima ili na istim ili sličnim mestima ukrcavanja ili iskrcavanja, i lica koja se prevoze nisu u srodstvu sa licem koje upravlja vozilom smatra se javnim prevozom koji je ovim zakonom zabranjen”.

Analizirajući sadržinu pojma prevoza koji je zakonom zabranjen, jasno je da se zabranjenim (i istovremeno javnim) smatra svaki prevoz koji se obavlja dva ili više puta od strane lica koje nema svojstvo prevoznika i da je za postojanje ispunjenosti obeležja vršenja javnog prevoza koji je zakonom zabranjen dovoljna hipotetička situacija da dva puta tokom jednog meseca dvoje kolega krenu putničkim automobilom zajedno na posao, pri čemu bi jedan kolega drugog sačekao na istom ili sličnom mestu ukrcavanja ili bi se dvoje kolega putničkim automobilom prevozili na istom ili sličnom prevoznom putu ili bi postojalo isto ili slično bilo mesto iskrcavanja putnika. Iako je mali stepen verovatnoće da bi nadležni inspekcijski organ mogao da dokaže postojanje ,,zabranjenog javnog prevoza dvoje kolega” iz našeg hipotetičkog primera, postavlja se pitanje da li je ovakva odredba prikladna demokratskom sistemu u kojem je stepen poštovanja prava na mirno uživanje imovine dostigao odgovarajući standard, te da li je zaista normalno i poželjno da se zabranjenim smatra da dvoje ili više kolega koji imaju slične rute kretanja prema svom radnom mestu, na posao uobičajeno idu zajedno i time obezbede da se za potrebe prevoza dva lica, umesto dva, u saobraćaju na putu nađe samo jedno vozilo. Iz aspekta društveno normalnog i uobičajenog, dvoje kolega koji idu zajedno na posao jednim vozilom ne samo da je prihvatljivo, već je i korisno ponašanje (smanjuje se gužva, samim tim i negativni efekti vožnje na životnu sredinu). Sa stanovišta logike i društvene opšte prihvaćenosti i opravdanosti takvog ponašanja, sve je u redu. Međutim, ne i sa stanovišta važećeg Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, jer vozač koji kolegu preveze više od jednog puta mesečno na istoj ruti ili kolegu ,,pokupi” na istom mestu ukrcavanja (npr. kod njegove zgrade ili kuće), čini prekršaj vršenja javnog prevoza, za koji ne samo da je u članu 168. navedenog Zakona previđena novčana kazna od 50.000 do 150.000 dinara, već je predviđena i zaštitna mera obaveznog oduzimanja predmeta. Dakle, kada bi se Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju primenjivao dosledno, vozač koji bi više od jednog puta u toku meseca povezao kolegu ka poslu ili ga vratio kući sa posla, ukoliko bi to učinio na istom ili sličnom prevoznom putu, te ukoliko bi to bilo dokazano – učinio bi prekršaj za koji bi bilo obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje njegovog vozila. Ponovićemo da prema postojećoj definiciji javnog prevoza koji je zakonom zabranjen i uslovima koje treba dokazati - ne postoji velik stepen izvesnosti da će neko doći pod udar navedene besmislene zakonske odredbe (mada nije nemoguće), koliko je principijelno problematično samo njeno postojanje i nečija ideja da zakonski zabrani ljudima da prevoze drugu osobu više od jednog puta mesečno na istom ili sličnom prevoznom putu, ukoliko nisu srodnici.

Ista kaznena odredba propisana u pogledu nepoštovanja zabrane vršenja javnog prevoza iz čl. 13. st. 1. Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, koristi se od strane nadležnih inspekcijskih organa i prilikom progona BlaBlaCar vozača. Jedina razlika je u taktičkom pristupu dokazivanja, jer se kod represije nad BlaBlaCar vozačima, usled činjenice da je inspektorima teško da strpljivo čekju dve realizovane vožnje u toku dana, nedelje ili meseca, oni koriste ,,prečicom” u vidu dokazivanja da je prevoz zabranjen jer je bio vršen uz naknadu, za koji slučaj nije nužan uslov postojanja dva ili više prevoza, jer se zabranjenim javnim prevozom iz stava 1. člana 13. Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju ,,naročito smatra” prevoz za koji je naplaćena usluga prevoza (praksa pokazuje da se pod ,,naplaćenu” uslugu prevoza od strane saobraćajne inspekcije podvodi čak i vožnja koja još nije bila ni započeta i u kojoj prikriveni saobraćajni inspektor nije dao bilo kakav novac vozaču da bi se moglo smatrati da prevoz ima bilo kakvu ekonomsku konotaciju).

Dokle god bude postojala definicija zabranjenog javnog prevoza iz člana 13. st. 1. Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, biće licemerno i prebacivanje vozačima od strane nosioca izvršne vlasti kako se u ,,svakom drugom vozilu” vozi samo jedan vozač i jednako licemerno optuživanje vozača za stvaranje gužvi u saobraćaju. Strogo zakonski posmatrano, drugačije trenutno i ne može, jer je prevoz putnika više od jednom mesečno na istom ili sličnom putu zabranjen. Simptomatično je kako je baš BlaBlaCar aplikacija došla pod udar inspekcijskih organa i napad od strane profesionalnih prevoznika, a ne neke druge aplikacije koje svojim načinom funkcionisanja poseduju sva ekonomska obeležja vršenja komercijalnog prevoza i pored odsustva svojstva prevoznika na strani pružaoca takvih usluga.

Pozivamo kolege koji su u svom radu imali dodira sa drugim pravnim sistemima da nam dostave uporednopravnu analizu propisa, u cilju pronalaženja podatka da li postoji još neka zemlja na Svetu u kojoj je zakonom zabranjeno da se dva lica prevezu istim ili sličnim putem više od jednog puta u toku meseca, a da takvim postupkom vozač ne rizikuje da mu vozilo bude trajno oduzeto, kao što je to slučaj u Republici Srbiji sa članom trinaestim Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju kao važećem propisu.

U momentu pisanja ovog teksta, za nasilničku vožnju nije propisano obavezno već samo privremeno oduzimanje vozila, kako u smislu odredaba Zakona o bezbednosti saobraćaja, tako i u smislu važećeg Zakona o prekršajima. Sa druge strane, za vozača koji se ,,usudi” da nekog poveze i tako uštedi koji litar goriva i time doprinese očuvanju životne sredine - propisano je obavezno i trajno oduzimanje vozila. Ovakva tužna i zabrinjavajuća hijerarhija vrednovanja društvenog ponašanja savršeno objašnjava negativan trend u oblasti bezbednosti saobraćaja, jer važeći propisi vožnju više lica u jednom vozilu posmatraju kao ponašanje koje zahteva trajno oduzimanje vozila, dok vožnju sa elementima nasilničkog ponašanja vrednuju kao manji društveni problem. Jedan vozač nasilnik prema trenutnom stanju zakonodavstva Republike Srbije smatra se manje društveno opasnim od dva lica koja odluče da putuju jednim vozilom.

INICIJATIVA ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI ČLANA 64V ODLUKE O KOMUNALNOM REDU GRADA BEOGRADA

REPUBLIKA SRBIJA
USTAVNI SUD
Bul. Kralja Aleksandra br. 15
Beograd

PODNOSILAC INICIJATIVE: Adv. Vladimir V. Miljević iz Beograda, ul. Mis Irbijeve 56, saglasan da podaci o podnosiocu inicijative budu dostupni javnosti;

U skladu sa čl. 51. Zakona o Ustavnom sudu, podnosilac ovim putem upućuje Ustavnom sudu sledeću:

INICIJATIVU

Za pokretanje postupka ocene saglasnosti opšteg akta lokalne samouprave i to:

-Kaznenih odredaba za prekršaje propisanih u čl. 64v. u stavovima 5., 6., 7. i 8. Odluke o komunalnom redu (objavljene u službenom listu Grada Beograda br. 10/2011, 60/2012, 51/2014, 92/2014, 2/2015, 11/2015, 61/2015, 75/2016, 19/2017, 50/2018, 92/2018, 118/2018, 26/2019, 52/2019, 60/2019, 17/2020, 89/2020, 106/2020, 138/2020, 152/2020, 40/2021, 94/2021, 101/2021, 111/2021, 120/2021, 19/2022, 96/2022, 109/2022, 41/2023, 65/2023 i 12/2024 - u daljem tekstu inicijative: ,,Odluka”),
-sa čl. 195. st. 2. Ustava Republike Srbije o hijerarhiji domaćih pravnih akata, kojom ustavnom odredbom se utvrđuje da opšti akti jedinica lokalne samouprave moraju biti u skladu sa zakonom,
-sa čl. 51. st. 2. tač. 1., 2., 3. i 4. Zakona o komunalnoj miliciji (Sl. Glasnik RS br. 49/2019), u kojim zakonskim odredbama su već propisane niže novčane kazne za iste prekršaje koje Odluka kao akt niže pravne snage propisuje u većim novčanim iznosima povodom iste kažnjive radnje odnosno zabranjenog postupanja ili propuštanja.

u 1 primerku,
uz 1 prilog

O b r a z l o ž e nj e

Odredbom čl. 23. st. 2. Odluke, propisano je da ukoliko lice koje je izvršilo zabranjenu radnju iz stava 1. ovog člana izuzev tačke 4. nije zatečeno na licu mesta, vlasnik, odnosno korisnik vozila, obavezan je da, u roku od osam dana, da potpune i tačne podatke o identitetu lica kome je omogućeno upravljanje vozilom i dokaz na osnovu kojeg se na nesporan način može utvrditi da je to lice upravljalo vozilom u određeno vreme.
Stavom 3. iste Odluke, propisano je da se dokazom iz stava 2. ovog člana smatra pisana izjava overena od strane nadležnog organa kojom lice čije je podatke dao vlasnik, odnosno korisnik vozila, potvrđuje da je upravljalo vozilom u određeno vreme.
Za nepostupanje u skladu sa članom 23. stav 2. ove Odluke, odnosno u slučaju nedavanja potpunih i tačnih podataka od strane vlasnika ili korisnika vozila o identitetu lica kome je omogućeno upravljanje vozilom i nedostavljanja dokaza na osnovu kojeg se na nesporan način može utvrditi da je to lice upravljalo vozilom u određeno vreme, kaznenim odredbama iz čl. 64v Odluke, propisane su sledeće kazne:

Novčana kazna u iznosu od 100.000,00 dinara za pravno lice, u čl. 64v st. 5. Odluke,
Novčana kazna u iznosu od 25.000,00 dinara za odgovorno lice u pravnom licu, u čl. 64v st. 6. Odluke,
Novčana kazna u iznosu od 50.000,00 dinara za preduzetnika, u čl. 64v st. 7. Odluke,
Novčana kazna u iznosu od 25.000,00 dinara za fizičko lice, u čl. 64v st. 8. Odluke.

Način ispunjenja obaveze vlasnika odnosno korisnika vozila, u smislu obaveze dostavljanja podataka koja je propisana u čl. 23. st. 2. Odluke, od strane Sekretarijata za inspekciju nadzor i komunikaciju Gradske uprave grada Beograda (u daljem tekstu: Sekretarijat) sprovodi se u praksi korišćenjem prava komunalnog milicionara da preduzima radnje prikupljanja obaveštenja, podataka i informacija. Ova okolnost je nesporna, jer i sam Sekretarijat prilikom upućivanja obaveštenja u kojima od vlasnika odnosno korisnika vozila zahteva postupanje u smislu čl. 23. st. 2. Odluke (dostavljanje podataka i dokaza), navodi da vrši upravo tu radnju - radnju prikupljanja obaveštenja, podataka i informacija. To potvrđuje činjenica da se u obaveštenjima koja se upućuju vlasnicima odnosno korisnicima vozila eksplicitno od strane Sekretarijata navodi da: ,,U slučaju da ne prihvatate odgovornost plaćanjem novčane kazne, potrebno je da u roku od 8 dana od dana uručenja ovog Obaveštenja, u skladu sa odredbom čl. 23. stav 2. Odluke o komunalnom redu i člana 247 stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, a u vezi člana 27. st. 1. Zakona o komunalnoj miliciji i člana 11. stav 2. Odluke o komunalnoj miliciji, Sekretarijatu za inspekciju, nadzor i komunikaciju, Beograd, ul. Makenzijeva br. 31, dostavite potpune i tačne podatke..., kao i dokaz na osnovu koga se na nesporan način može utvrditi da je to lice postupilo suprotno članu 23. stav 1. tačka 2. predmetne odluke”.
DOKAZ: Original obaveštenja o učinjenom prekršaju, koji je vlasniku vozila upućen od strane Sekretarijata i u kojem se Sekretarijat poziva na prava komunalnog milicionara da prikuplja obaveštenja, podatke i informacije u smislu čl. 27. st. 1. Zakona o komunalnoj miliciji i čl. 11. st. 2. Odluke o komunalnoj miliciji (u prilogu inicijative).
Kako je odredbom čl. 27. st. 1. Zakona o komunalnoj miliciji propisano da: ,,Komunalni milicionar može prikupljati obaveštenja, podatke i informacije od lica za koje se osnovano pretpostavlja da raspolaže istim, u cilju otkrivanja prekršaja i njihovih učinilaca, izdavanja prekršajnog naloga i za obavljanje drugih poslova komunalne milicije, usmenim putem na mestu prekršaja ili naknadno, pisanim putem, u skladu sa zakonom”, dok je u čl. 11. st. 2. Odluke o komunalnoj miliciji (Sl. list grada Beograda br. 101/2019 i 83/2022) propisano: ,,Izuzetno, kada učinilac prekršaja nije zatečen na licu mesta, komunalni milicionar u skladu sa zakonom može primeniti ovlašćenje prikupljanja obaveštenja, podataka i informacija od lica za koje se osnovano pretpostavlja da raspolaže istim, u cilju otkrivanja učinioca prekršaja, kao i da pribavi potrebne podatke i informacije u saradnji sa ministarstvom nadležnim za unutrašnje poslove”, to nema nikakve mogućnosti za drugačijim zaključkom, do zaključka da Sekretarijat ispunjenje obaveze vlasnika odnosno korisnika vozila koja je propisana u čl. 23. st. 2. Odluke sprovodi kroz postupak i zakonsko definisano ovlašćenje prikupljanja ,,obaveštenja, podataka i informacija”, kao prava komunalnog milicionara koje je već definisano u čl. 27. st. 1. Zakona o komunalnoj miliciji, odnosno u st. 2. člana 27. Zakona o komunalnoj miliciji kao obaveza lica od kojeg komunalni milicionar traži potrebna obaveštenja, podatke i informacije.
Međutim, odredbom čl. 51. st. 2. Zakona o komunalnoj miliciji, za postupanje suprotno čl. 27. st. 2. istog Zakona, odnosno za prekršaj čije biće upravo podrazumeva ,,osujećivanje” komunalnog milicionara u prikupljanju ,,obaveštenja, podataka i informacija” putem radnje propuštanja, tj. nedostavljanja istih, propisane su kazne u sledećim novčanim iznosima:

Novčana kazna u iznosu od 50.000,00 dinara za pravno lice, u čl. 51. st. 2. tač. 1. Zakona o komunalnoj miliciji,
Novčana kazna u iznosu od 25.000,00 dinara za preduzetnika, u čl. 51. st. 2. tač. 2. Zakona o komunalnoj miliciji,
Novčana kazna u iznosu od 10.000,00 dinara za odgovorno lice u pravnom licu, u čl. 51. st. 2. tač. 3. Zakona o komunalnoj miliciji,
Novčana kazna u iznosu od 10.000,00 dinara za fizičko lice, u čl. 51. st. 2. tač. 4. Zakona o komunalnoj miliciji.

Imajući u vidu prethodno navedeno, kaznene odredbe iz čl. 64v Odluke, predviđene u njenim stavovima 5., 6., 7. i 8., a koje su propisane za slučaj kada vlasnik odnosno korisnik vozila u postupku prikupljanja obaveštenja, podataka i informacije postupi suprotno pravu komunalnog milicionera da takva obaveštenja, podatke i informacije prikuplja, propisane su u aktu niže pravne snage (Odluci, kao opštem aktu donetom od strane Grada Beograda kao jedinice lokalne samouprave) u većim novčanim iznosima i to u pogledu istih radnji za čije protivno postupanje već postoje propisane prekršajne novčane sankcije u nižim iznosima, a koje su kao takve propisane u aktu više pravne snage – Zakonu o komunalnoj miliciji.

Stoga kaznene odredbe propisane u čl. 64v st. 5., 6., 7. i 8. Odluke u vezi sa čl. 23. st. 2. iste Odluke, a u pogledu sankcija za prekršaj nedostavljanja traženih podataka komunalnom milicionaru - nisu u skladu i saglasnosti sa kaznenim odredbama čl. 51. st. 2. tač. 1., 2., 3. i 4. Zakona o komunalnoj miliciji u vezi sa čl. 27. st. 2. istog Zakona, iz razloga što Zakon o komunalnoj miliciji već propisuje novčane sankcije za radnju nedostavljanja podataka koje je komunalni milicionar ovlašćen da prikuplja i što Zakon o komunalnoj miliciji kao akt više pravne snage, sankciju u pogledu istovetnih radnji propisuje u nižim iznosima nego što to čini opšti akt lokalne samouprave kroz ovom inicijativom napadnute kaznene odredbe Odluke.

Istovremeno, nesaglasnost koja se ogleda u propisivanju novčanih kazni u većem iznosu kroz Odluku kao opšti akt jedinice lokalne samouprave u odnosu na propisane novčane kazne za istu radnju koja je već predviđena u Zakonu o komunalnoj miliciji, nameće da odredbe čl. 64v. st. 5., 6., 7. i 8. Odluke istovremeno krše i čl. 195. st. 2. Ustava Republike Srbije, o propisanoj hijerarhiji domaćih pravnih akata, odnosno suprematiji zakona nad opštim aktom lokalne samouprave. Drugačije tumačenje, koje bi ostalo bez adekvatne reakcije Ustavnog suda, daje plodno tle da organi lokalne samouprave bez ikakve bojazni, u pogledu istih radnji koje su već predviđene Zakonom, na svojoj teritoriji vrše novčano kažnjavanje sa novčanim kaznama propisanim u većim iznosima od onih novčanih kazni koje teritorijalno pokriva Zakon (a to je cela teritorija Republike Srbije), pa je neodrživo da na terotoriji cele Republike Srbije novčana kazna fizičkom licu za prekršaj nedostavljanja podataka iznosi 10.000 dinara (kako to recimo biva u gradu Loznici, čije lokalne vlasti neposredno primenjuju Zakon o komunalnoj miliciji), dok samo u Beogradu (eventualno u još nekim jedinicama lokalne samouprave koje nisu usaglasile svoje odluke sa Zakonom), građani za isti prekršaj plaćaju novčanu kaznu od 25.000,00 dinara kao fizička lica. Neka Ustavni sud ne začudi što u dostavljenom originalnom obaveštenju o učinjenom prekršaju izdatom od strane Sekretarijata (u prilogu inicijative) stoji da je ono važeće bez pečata i potpisa, iako ne sadrži sve nužne elemente koje prepis elektronski izdatog dokumenta mora da sadrži, odnosno što ne sadrži overu odštampanog primerka elektronskog dokumenta propisanu u čl. 12. Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.
Ovo ukazujemo samo kao okolnost zbog koje bi Ustavni sud, ispitujući ovu inicijativu, eventualno mogao da dođe u nedoumicu da li je dostavljeni dokument u prilogu inicijative zaista originalan ili je u pitanju neprimerena neslana šala podnosioca ove inicijative. Da, ovako zaista izgleda originalno obaveštenje o učinjenom prekršaju – kao odštampanog primerka elektronskog dokumenta, koje u praksi građanima izdaju NN komunalni milicionari i po osnovu takvog dokumenta se građanima kasnije i sudi i izriče kazna od 15.000,00 dinara veća od one propisane Zakonom o komunalnoj miliciji, odnosno i do 50.000,00 dinara veća ako pod kaznene odredbe Odluke potpadne pravno lice. Istovremeno, neka Ustavni sud ne dođe u dilemu ni da li predmetno obaveštenje koje se upućuje vlasnicima odnosno korisnicima vozila šalje policija ili komunalna milicija, a po osnovu činjenice da gradski Sekretarijat deo svojih prava prikupljanja podataka crpi pozivanjem u obaveštenju i na svoja navodna ovlašćenja iz čl. 247. st. 1. ZOBS, iako je u pitanju ovlašćenje rezervisano isključivo za policijske službenike, a ne za komunalne milicionare. Dakle, sa svim nedostacima predmetnog obaveštenja koji se u praksi svakodnevno upućuju građanima, dostavljeni prilog ove inicijative autentičan je dokument koji u praksi izdaje i šalje Sekretarijat, a ne policija i njegova uloga u ovoj inicijativi nije kritika eklatantnih primera lošeg postupanja gradske uprave, već samo da učini nespornim kako Sekretarijat u praksi vrši radnju prikupljanja ,,obaveštenja, podataka i informacija”, a da postupanje građana suprotno ovom pravu i obavezi dostavljanja traženih obaveštenja, podataka i informacija ne može biti Odlukom sankcionisano u višim novčanim iznosima nego što su to oni iznosi koji su za istu radnju propuštanja već Zakonom o komunalnoj miliciji propisani. Ukoliko bi se prihvatljivim našlo da i pored već Zakonom predviđenih kaznenih odredaba u pogledu određenih kažnjivih radnji, jedinice lokalne samouprave mogu da propisuju svojim odlukama veće novčane kazne, u tom slučaju obesmišljavaju se odredbe Zakona, za koji ispada da ne poseduje čak ni autoritet da svojim, već propisanim kaznama pruži makar preporuku koliko bi novčana kazna za istu radnju trebalo da se propiše odlukama jedinice lokalne samouprave, te se gubi svaki smisao predviđanja kaznenih odredaba u zakonu, ako iste kaznene odredbe za iste prekršaje menjaju svoju visinu na nivoima lokalnih samouprava i u praksi kao efekat imaju novčano kažnjavanje u većim iznosima nego kada bi građani u istim situacijama i za iste radnje potpali pod neposrednu primenu zakona.

Sledom iznetih razloga, podnosilac inicijative Ustavnom sudu predlaže da:
1. Donese rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti kaznenih odredaba iz čl. 64v. u stavovima 5., 6., 7. i 8. Odluke o komunalnom redu,
2. Do donošenja svoje konačne odluke obustavi izvršenje svih pojedinačnih akata ili radnji koje su preduzete na osnovu pomenutih kaznenih odredaba Odluke kao opšteg akta čija se ustavnost i zakonitost ocenjuje,
3. Donese odluku kojom se osporene odredbe Odluke proglašavaju nesaglasnim sa Ustavom Republike Srbije i odredbama Zakona o komunalnoj miliciji, te odredi način za otklanjanje posledica koje su nastale usled primene neustavnih i nezakonitih odredaba Odluke obuhvaćenih ovom inicijativom.

Beograd, 22.08.2024. godine.

Podnosilac inicijative,
Adv. Vladimir V. Miljević

PRESRETAČI

,,Na vozilo presretača ne primenjuju se odredbe Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima u pogledu ograničenja brzine, o propuštanju pešaka, o zabrani presecanja kolone pešaka i o zabrani preticanja i obilaženja vozila. Međutim, uslov jeste da takvo vozilo daje posebne zvučne i svetlosne znakove, propisane za vozila sa prvenstvom prolaza. Sve do momenta dok ne započne sa davanjem posebnih znakova koji su propisani za vozila sa prvenstvom prolaza, vozač presretača nema pravo da dokumentovanje prekršaja vrši istovremenim sopstvenim vršenjem prekršaja”.

Vozila presretači predstavljaju zakonom definisana i posebno predviđena vozila, čija je osnovna namena otkrivanje i dokazivanje prekršaja. U pitanju su vozila koja prema zakonskim odredbama mogu da budu sa ili bez spoljnih obeležja policije, ali svakako sa ugrađenim uređajima za utvrđivanje prekršaja u saobraćaju. Za razliku od zakonske definicije, važeći Pravilnik o načinu vršenja kontrole i neposrednog regulisanja saobraćaja na putevima i vođenju obaveznih evidencija - ne poznaje eksplicitno pojam presretača, ali ga u odredbi člana 50. navedenog Pravilnika prepoznaje prema identičnim karakteristikama kao i Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.

U praksi se često javljaju dileme u pogledu načina korišćenja vozila presretača prilikom primene policijskih mera i ovlašćenja, konkretno – da li presretač može da dokumentuje prekršaj istovremenim činjenjem prekršaja sa svoje strane od strane njegovog vozača? Treba imati u vidu da vozilo presretač poseduje dvostruko svojstvo, odnosno da presretač daje znakove vozila sa prvenstvom prolaza nakon što prekršaj bude otkriven i dokumentovan u cilju zaustavljanja i daljeg procesuiranja učinioca prekršaja, odnosno drugog delikta, a po osnovu čl. 286. st. 5. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Sa druge strane, do momenta započinjanja davanja znakova vozila sa prvenstvom prolaza, obaveze i zabrane koje važe za sve vozače, važe i za vozača presretača. To uključuje i obavezu poštovanja odredaba u pogledu ograničenja brzine koje su propisane važećim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Zato, ako vozilo presretač vozi iza kontrolisanog vozila većom brzinom od one koja je dozvoljena na referentnoj deonici puta i to bez davanja znakova vozila sa prvenstvom prolaza, vozač takvog vozila u slučaju kretanja brzinom većom od dozvoljene čini prekršaj. Isto se odnosi i na činjenje bilo koje druge radnje zabranjene u saobraćaju od strane vozila policije, do momenta kada ono ne upali uređaje za davanje znakova vozila sa prvenstvom prolaza.

Naspram prirodne i normalne potrebe društva da uredi sistem bezbednosti saobraćaja, stoji i obaveza imalaca ovlašćenja da poklonjeno poverenje i odgovornost koja se tiče poslova kontrole bezbednosti saobraćaja vrše na zakonit način. Na vozilo presretača ne primenjuju se odredbe Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima u pogledu ograničenja brzine, o propuštanju pešaka, o zabrani presecanja kolone pešaka i o zabrani preticanja i obilaženja vozila. Međutim, uslov jeste da takvo vozilo daje posebne zvučne i svetlosne znakove, propisane za vozila sa prvenstvom prolaza. Sve do momenta dok ne započne sa davanjem posebnih znakova koji su propisani za vozila sa prvenstvom prolaza, vozač presretača nema pravo da dokumentovanje prekršaja vrši istovremenim sopstvenim vršenjem prekršaja.

IZMENE ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA – ODUZIMANJE VOZILA

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (,,Službeni glasnik RS” broj 79/2023) uneta je dugo najavljivana mogućnost privremenog oduzimanja vozila od učinilaca prekšaja. Iako je oduzimanje nečije imovine značajan zalazak u prava tog lica, treba imati u vidu da privremeno oduzimanje predmeta u pravnom smislu i nije nov institut, uzimajući u obzir da ovakvu mogućnost odavno propisuju kako važeći Zakonik o krivičnom postupku, tako i Zakon o prekršajima. Zato se čini da je uvođenje odredbe kojom se posebno precizira mogućnost oduzimanja vozila u okvirima postojećeg ZOBS-a više posledica potrebe za pružanjem uverenja javnosti da se nešto novo i konkretno radi u oblasti bezbednosti drumskog saobraćaja, nego što je to istinska pravna novina u važećim propisima Republike Srbije, jer je teško naći drugo objašnjenje da se institut oduzimanja predmeta koji je već tradicionalno propisan procesnim zakonima dodatno utvrđuje i materijalnim zakonom kakav je to ZOBS. Ipak, kako je raniji član 295. ZOBS-a propisivao isključivo mogućnost oduzimanja isprave i to u trajanju do 24 časa, izmenjene zakonske odredbe u pogledu mogućnosti oduzimanja predmeta zaslužuju da budu analizirane, u cilju tumačenja uslova pod kojima vozila mogu biti privremeno oduzeta i provere tačnosti navoda pojedinih zvaničnika da je privremeno oduzimanje predmeta zaista rezervisano samo za teže prekršaje.

Legislativna tehnika čl. 47. Zakona o izmenama i dopunama ZOBS, u delu koji se tiče člana 295. ZOBS-a nije preterano sistematična. Tako se u prvom stavu člana 295. ZOBS-a navodi: ,,Policijski službenik će u kontroli saobraćaja, odnosno u vršenju nadzora, od učinioca težeg prekršaja iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja na putevima, koji je u poslednje dve godine pravnosnažno osuđivan za teže prekršaje iz ove oblasti, privremeno oduzeti predmet koji je bio upotrebljen za izvršenje tog prekršaja”. Analizirajući ovu zakonsku odredbu, privremeno oduzimanje predmeta (uključujući i vozilo) pod uslovima iz čl. 295. st. 1. ZOBS-a u pogledu težih prekršaja – nije pitanje mogućnosti, već obaveze postupajućeg policijskog službenika.

U drugom stavu čl. 295. ZOBS-a, navodi se: ,,Policijski službenik može u kontroli saobraćaja, odnosno u vršenju nadzora, privremeno oduzeti predmet podoban za dokazivanje protivpravnog ponašanja”. Kako vrsta predmeta koja može biti oduzeta u cilju dokazivanja protivpravnog ponašanja nije određena, to znači da pored privremenog oduzimanja predmeta u smislu prvog stava člana 295. ZOBS, vozilo može biti privremeno oduzeto u cilju dokazivanja čak i u situaciji kada nije učinjen teži prekršaj. Razlika je u dužini privremenog zadržavanja, budući da bi vozilo oduzeto po osnovu čl. 295. st. 2. ZOBS-a bilo vraćeno u roku od 24 časa, dok privremeno oduzimanje vozila po osnovu čl. 295. st. 1. ZOBS-a može trajati do okončanja potupka pred nadležnim sudom (ovde se nije našlo za shodno izvršiti preciziranje: da li je u pitanju pravnosnažno okončanje postupka pred sudom ili okončanje prvostepenog postupka, budući da se prekršajni postupak okončava već momentom donošenja odluke od strane prvostepenog suda).

Trećim stavom izmenjenog člana 295. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, propisuje se: ,,Policijski službenik može u kontroli saobraćaja, odnosno u vršenju nazdora, privremeno, od učinioca prekršaja oduzeti predmet namenjen ili upotrebljen za izvršenje prekršaja i ako nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana, osim motornog vozila”. Treba imati u vidu da navedeni izuzetak iz trećeg stava, u smislu isključenja motornog vozila kao predmeta koji može biti privremeno oduzet - ne predstavlja istovremeni izuzetak u pogledu mogućnosti oduzimanja vozila u smislu drugog stava člana 295. ZOBS-a na putevima u cilju dokazivanja protivpravnog ponašanja, jer se ovaj izuzetak odnosi na izuzimanje vozila kao predmeta privremenog oduzimanja samo u pogledu namene ili upotrebe predmeta za izvršenje prekršaja.

Donosilac zakona nije previse mario za kriterijum pravičnosti u delu koji se odnosi na snošenje troškova privremenog oduzimanja predmeta, pa je tako u čl. 295. st. 4. ZOBS-a propisano da troškove nastale u vezi sa čuvanjem privremeno oduzetog predmeta snosi lice od koga je predmet oduzet. Valjda se računalo na to da je policijski službenik uvek u pravu, te da neće biti situacija kada nakon privremenog oduzimanja predmeta lice od koga je predmet oduzet bude oslobođeno, što ukazuje na represivnu intenciju Zakonodavca ili u najboljem slučaju na nedovoljnu promišljenost prilikom donošenja ove odredbe i nesagledavanje činjenice da u kaznenom pravu postoji pretpostavka nevinosti. U tom smislu, odredba iz čl. 295. st. 4. ZOBS-a zaista je razočaravajuće i neprijatno iznenađenje, jer troškove privremenog čuvanja predmeta definitivno prevaljuje na lice od koga je predmet oduzet bez ikakvog izuzetka.

Da li vozilo može biti privremeno oduzeto i za lakši prekršaj?

Izmenjenim odredbama čl. 295. st. 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja, obavezno privremeno oduzimanje vozila kao predmeta namenjenog ili upotrebljenog za izvršenje prekršaja rezervisano je za slučaj težih prekršaja, dok je za slučaj lakših prekršaja mogućnost oduzimanja motornog vozila isključena u granicama čl. 295. st. 1. ZOBS-a. Međutim, privremeno oduzimanje motornog vozila ipak se uvodi kao mogućnost novim zakonskim rešenjem, čak i u slučaju izvršenja lakših prekršaja pod određenim zakonskim uslovima. Vozilo može biti oduzeto u kontroli saobraćaja i u slučaju lakšeg prekršaja ako postoji procena da predmet može biti podoban za dokazivanje protivpravnog ponašanja, jer kod oduzimanja vozila u cilju dokazivanja u smislu čl. 295. st. 2. ZOBS nije posebno precizirano da je uslov privremenog oduzimanja predmeta činjenje težeg prekršaja. Zato je vozilo prema odredbama izmenjenog člana 295. ZOBS moguće oduzeti čak i za lakši prekršaj, ali ne po osnovu težine prekršaja, već po osnovu ovlašćenja za privremeno oduzimanje predmeta radi potreba dokazivanja.

Da li oduzimanju vozila podležu pravna lica i postoje li zaštićeni titulari vozila?

,,Kada govorimo o tome da li će se svima oduzimati vozilo – Ne, zašto? Zato što će se voditi računa o titularu imovine. Ukoliko je to rentakar recimo, ukoliko je to firmino vozilo, onda će se voditi računa o titularu imovine. Zato što može da se desi da je vozač izvršio prekršaj svojim vozilom, a da upravlja recimo firminim vozilom. Ne, neće se oduzimati firmi, već će se firma obavestiti da njen zaposleni, kome je ona poverila vozilo upravlja sa dve godine recimo težim prekršajima, zatim da je izvršio opet teži prekršaj sa njenim vozilom, pa neka ona preduzme odgovarajuće mere disciplinske odgovornosti”. Izjava visokog oficira MUP RS iz Uprave saobraćajne policije.

Svakako da ne bi bilo dobro ukoliko bi bliži kriterijumi privremenog oduzimanja nečije imovine, umesto Zakonom, bili propisani kakvim podzakonskim aktom (to bi praktično bio presedan, jer je čak i tokom nacionalizacije kriterijum osnova za oduzimanje nečije imovine bio definisan Zakonom, a ne kakvim pravilnicima, depešama i internim dokumentima). Međutim, rukovodeći se izjavama jednog oficira iz Uprave saobraćajne policije, postoje najave da se vozila neće oduzimati svima: ,,Kada govorimo o tome da li će se svima oduzimati vozilo – Ne, zašto? Zato što će se voditi računa o titularu imovine. Ukoliko je to rentakar recimo, ukoliko je to firmino vozilo, onda će se voditi računa o titularu imovine. Zato što može da se desi da je vozač izvrši prekršaj svojim vozilom, a da upravlja recimo firminim vozilom. Ne, neće se oduzimati firmi, već će se firma obavestiti da njen zaposleni, kome je ona poverila vozilo upravlja sa dve godine recimo težim prekršajima, zatim da je izvršio opet teži prekršaj sa njenim vozilom, pa neka ona preduzme odgovarajuće mere disciplinske odgovornosti”. Šta to tačno i do kraja znači, pokazaće praksa. Postoji bojazan da će primena zakona biti selektivna i diskriminatorna u pogledu titulara vozila i to na štetu fizičkih lica kao vlasnika vozila, u smislu da će se imovina pravnih lica izdići na poseban rang u odnosu na imovinu fizičkih lica, te da će pravna lica biti u povoljnijem položaju i kao takva izuzeta od primene čl. 295. st. 1. ZOBS-a. Bila bi to tužna i istovremeno nedosledna poruka, jer je oduzimanje vozila najavljeno kao principijelna stvar u cilju zaštite svih učesnika u saobraćaju. U tom smislu, ona je iskrena samo u slučaju da je bezrezervna i bez pravljenja razlike u pogledu titulara prava svojine nad vozilom. U slučaju da MUP RS zaista bude pravio razliku između titulara prava svojine nad vozilom, to bi značilo da je izvršna vlast odlučila da kroz svoju praksu neskriveno napravi razliku u tretiranju opasnih vozača koji upravljaju privatnim vozilima sa jedne strane i jednako tako opasnih vozača koji upravljaju vozilima registrovanim na pravno lice, sa druge strane. Iako je svaki izuzetak u oduzimanju vozila povoljan po njegovog vlasnika, povoljniji tretman jedne grupe titulara prava svojine u odnosu na drugu grupu tih titulara ispunjava sve elemente diskriminatornog ponašanja, jer vlasnike vozila koji su fizička lica stavlja u očito nepovoljniji i neravnopravan položaj. U kontekstu navodne iskrene želje za povećanjem bezbednosti saobraćaja kojim se štiti pravo na život i telesnu nepovredivost kao najviši stepen prava svih građana - titular prava svojine nad vozilom je irelevantno svojstvo prilikom definisanja kriterijuma radi privremenog oduzimanja motornog vozila zbog težih prekršaja. Na izvršnoj vlasti je da kroz praksu pokaže: da li je će pravna lica biti isljučivo obaveštavana o nepočinstvima svojih zaposlenih, dok bi fizičkim licima vozila odmah bila privremeno oduzeta ili će Zakon ipak biti jednak za sve, kako to dolikuje svakom pravnom sistemu zasnovanom na vladavini prava, u kojem ljudi koji kreiraju politiku bezbednosti saobraćaja znaju da titular prava svojine nema veze sa ispoljenim stepenom društvene opasnosti koja se manifestuje vršenjem težih prekršaja u saobraćaju. Takođe, ne ohrabruje činjenica da MUP RS očekuje da pravna lica koja poseduju u vlasništvu vozilo sama sprovode parcijalnu kaznenu politiku započinjanjem postupka utvrđivanja disciplinske odgovornosti u pogledu onih vozača koji firminim vozilom počine teži prekršaj.

KAMERE NA UNIFORMAMA SAOBRAĆAJNE POLICIJE

,,Usled činjenice da postoje brojne nedoumice oko snimanja građana putem uređaja koji će se nalaziti na uniformi policije, treba imati u vidu da je zakonsko pravo građana da odmah prilikom započinjanja kontrole saopšti policijskom službeniku da NIJE SAGLASAN SA PRIKUPLJANJEM I OBRADOM NJEGOVIH PODATAKA O LIČNOSTI, preventivno i bez obzira da li je prethodno upozoren u pogledu audio i video snimanja”.

,,Za očekivati je da će se policijski službenici nezadovoljnim građanima pravdati pozivanjem na član 52. Zakona o Policiji. Međutim, član 52. Zakona o Policiji odnosi se na snimanje na javnim mestima. Snimanje unutrašnjosti vozila ne predstavlja snimanje javnog mesta, budući da zakon javno mesto definiše kao prostor dostupan neodređenom broju ljudi, što unutrašnjost vozila svakako nije".

U medijima je preneta vest da će od 1. septembra 2023. godine kamere na uniformama koristiti pripadnici saobraćajne policije. Očekuje se da će korišćenje kamera biti dužnost prilikom vršenja službene dužnosti, kao i obaveza policijskih službenika da građane obaveste o preduzimanju mera audio i vizuelnog snimanja. Međutim, osim svečanih najava da će ovakvo, novo opremanje policije onemogućiti zloupotrebe i doprineti zaštiti integriteta policije, javnost ostaje uskraćena za podatak: na koji način građani daju svoju saglasnost odnosno pristanak da budu snimani? Pri tom, najave pojedinih državnih zvaničnika da će ovakav način snimanja omogućiti kontrolu zakonitosti, ukazuje da bi video snimci građana bili sačuvani u određenom obliku, te da u pitanju ne bi bio samo trenutni nadzor prilikom vršenja kontrole saobraćaja od strane saobraćajne policije. Ovaj zaključak temelji se na logičnoj pretpostavci da bi u odsustvu čuvanja snimaka, bilo nemoguće govoriti o mogućnosti kasnije kontrole zakonitosti rada policijskih službenika koja se najavljuje.

Audio i video snimanje putem kamera koje su postavljene na uniformama, ispunjava sve elemente definicije obrade podataka o ličnosti, u skladu sa čl. 4. st. 1. 3. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Stepen osetljivost građana u pogledu njihovog snimanja manifestuje se različito. Svako poseduje pravo da na ovakvu novinu gleda blagonaklono, jednako kao što poseduje i pravo da se sa njegovim audio i video snimanjem ne saglasi.

I dok se posebno potencira podatak koja zapadna država je donor kamera kojima će biti snimani građani Republike Srbije, ne treba zaboraviti na činjenicu da građani poseduju pravo da znaju - ko je tzv. ,,rukovalac”, odnosno koje je to fizičko ili pravno lice, odnosno organ vlasti koji samostalno ili zajedno sa drugima određuje svrhu i način obrade podataka o ličnosti.

Usled činjenice da postoje brojne nedoumice oko snimanja građana putem uređaja koji će se nalaziti na uniformi policije, treba imati u vidu da je zakonsko pravo građana da odmah prilikom započinjanja kontrole saopšti policijskom službeniku da nije saglasan sa prikupljanjem i obradom njegovih podataka o ličnosti, preventivno i bez obzira da li je prethodno upozoren u pogledu audio i video snimanja. Isto tako, praksa će pokazati stepen poznavanja oblasti zakona o zaštiti podataka o ličnosti od strane obrađivača podataka o ličnosti (onih lica koji budu postupali u ime rukovaoca) i da li će se audio i video snimanje zasnivati na Zakonu i demokratskim principima. Oblast zaštite podataka o ličnosti veoma je složena, pa ostaje nada da će pripadnici saobraćajne policije prethodno biti efektivno i temeljno edukovani, kao i da se njihova priprema za početak snimanja građana neće svesti npr. na održavanje kraćeg sastanka sa policijskim službenicima između primopredaje dve smene ili dostavljanjem nekog kraćeg pravilnika.

Da li je snimanje građana u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije?

Odgovor na ovo pitanje dobija se analizom ispunjenosti uslova zakonitosti obrade podataka o ličnosti koje propisuje član 12. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Ova zakonska odredba propisuje da je obrada podataka o ličnosti zakonita samo ako je ispunjen jedan od sledećih uslova:

1) ako je lice na koje se podaci o ličnosti odnose pristalo na obradu svojih podataka o ličnosti za jednu ili više posebno određenih svrha.

ODGOVOR: Nejasno je kako učesnik u saobraćaju može da pristane na obradu njegovih podataka o ličnosti, ako je sa obradom već započeto prilikom početka intervencije.

2) ako je obrada neophodna za izvršenje ugovora zaključenog sa licem na koje se podaci odnose ili za preduzimanje radnji, na zahtev lica na koje se podaci odnose, pre zaključenja ugovora.

ODGOVOR: Ovaj uslov podrazumeva obradu po osnovu ugovora ili obradu podataka o ličnosti pre zaključenja ugovora i to na zahtev lica na koje se podaci odnose, što se teško uklapa u uslove zakonitosti obrade podataka o ličnosti, kada je reč o kontroli učesnika u saobraćaju.

3) ako je obrada neophodna u cilju poštovanja pravnih obaveza rukovaoca.

ODGOVOR: Ne postoji pravna obaveza rukovaoca da vrši snimanje građana kao učesnika u saobraćaju, jer snimanje građana kao učesnika u saobraćaju ne može biti neophodna da bi rukovalac podataka o ličnosti poštovao svoje pravne obaveze. U suprotnom, svaki izostanak snimljene intervencije podrazumevao bi da rukovalac podataka o ličnosti nije ispoštovao svoju pravnu obavezu. U tom smislu, treba napraviti razliku između mogućnosti i neophodnosti snimanja, jer su u pitanju različiti kriterijumi.

4) ako je obrada neophodna u cilju zaštite životno važnih interesa lica ne koje se podaci odnose ili drugog fizičkog lica.

ODGOVOR: Nejasno je zašto bi se kontrola građana kao učesnika u saobraćaju smatrala njihovim životno važnim interesima, da bi obrada podataka o ličnosti u pogledu ovog zakonskog uslova bila neophodna. Isto se odnosi i na kriterijum neophodnosti obrade u cilju zaštite životno važnih interesa drugog fizičkog lica, jer je teško zamislivo da kontrola učesnika u saobraćaju može uobičajeno i učestalo da bude povezana sa neophodnošću zaštite životno važnih interesa drugih fizičkih lica.

5) ako je obrada neophodna u cilju obavljaja poslova u javnom interesu ili izvršenja zakonom propisanih ovlašćenja rukovaoca.

ODGOVOR: Kontrola učesnika u saobraćaju tradicionalno je vršena bez snimanja građana, te samim tim ona ne može biti neophodna. Argument o većoj transparentnosti rada policije nema nikakve veza sa kriterijumom neophodnosti. Što se tiče izvršenja zakonom propisanih ovlašćenja rukovaoca, pitanje je KOJI rukovalac bi izvršavao KOJE od zakonom propisanih ovlašćenja i koje je to zakonom propisano ovlašćenje rukovaoca koje nameće neophodnost obrade podataka o ličnosti putem snimanja građana prilikom njihove kontrole kao učesnika u saobraćaju.

6) ako je obrada neophodna u cilju ostvarivanja legitimnih interesa rukovaoca ili treće strane, osim ako su nad tim interesima pretežniji interesi ili osnovna prava i slobode lica na koje se podaci odnose koji zahtevaju zaštitu podataka o ličnosti, a posebno ako je lica ne koje se podaci odnose maloletno lice.

ODGOVOR: Kao i u pogledu prethodnih uslova za zakonitost podataka o ličnosti, zakonitost obrade nije vezana za bilo kakvo ostvarivanje legitimnih interesa rukovaoca ili treće strane, već traži da je obrada u cilju ostvarivanja takvih legitimnih interesa - neophodna! Neophodnost podrazumeva odsustvo mogućnosti da se legitimni interesi rukovaoca ili treće strane ostvare na drugi način i ne može se izjednačavati sa kriterijumom potrebe ostvarenja takvih interesa. Dakle, ako je neki nosilac izvršne vlasti odlučio da poveća transparentnost rada određenog državnog organa, to je pohvalno. Međutim, njegova želja za transparentnijim radom ne nameće nužnost snimanja građana, budući da se transparentnost rada i poverenje u građana u vlast može postići i drugim merama. Zato je eventualni argument potrebe za transparentnijim radom onih koji snimaju više populistički nego pravni, uzimajući u obzir da snimanje građana ne može biti neophodno da bi bilo koji državni organ radio bolje.

Šta propisuje Zakon o policiji u pogledu snimanja građana?

ODGOVOR: Zakon o Policiji nije detaljno regulisao materiju snimanja građana mobilnim sistemima za dokumentovanje kamerama postavljenim na policijske službenike (opremom za video akustičke snimke). Za očekivati je da će se policijski službenici nezadovoljnim građanima pravdati pozivanjem na član 52. Zakona o Policiji. Međutim, član 52. Zakona o Policiji odnosi se na snimanje na javnim mestima. Snimanje unutrašnjosti vozila ne predstavlja snimanje javnog mesta, budući da zakon javno mesto definiše kao prostor dostupan neodređenom broju ljudi, što unutrašnjost vozila svakako nije.

Da li je za snimanje na javnom mestu dovoljno usmeno obaveštenje policijskog službenika o tome da se intervencija audio i vizuelno snima?

ODGOVOR: Budući da se zvaničnici u svojim obraćanjima javnosti učestalo pozivaju na član 52. Zakona o Policiji kao zakonskom osnovu za snimanje građana i uzimajući u obzir da se navedeni član odnosi na snimanje na javnom mestu, treba imati u vidu da Pravilnik načinu snimanja na javnom mestu i načinu saopštavanja namere o tom snimanju (,,Službeni glasnik RS”, broj 111 od 28. avgusta 2020. godine) propisuje da se o nameri snimanja na javnom mestu obaveštava javnost, dok je članom 8. navedenog Pravilnika propisano da obaveštenje javnosti predstavlja trajan ili privremeni znak na mestu stalnog ili privremenog snimanja koji je istaknut odnosno postavljen na vidljivom mestu, na način koji omogućava pojedincima da se upoznaju sa namerom snimanja i sadrže sledeće informacije o snimanju: sliku kamere ili foto aparata, natpis: ,,MINISTARSTVO UNUTRAŠNJIH POSLOVA” i zvaničnu internet adresu MUP. U tom smislu, snimanje građana u odsustvu propisanog znaka predstavljalo bi snimanje suprotno propisima.

Koji su nivoi pristupa pregledu materijala snimljenog korišćenjem sistema za audio video dokumentovanje – SAVD?

NIVOI PRISTUPA SNIMLJENOM MATERIJALU:

Načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno lice koje on ovlasti: Pregled svakog pojedinačnog snimka sačinjenog pomoću SAVD-a od strane bilo kojeg policijskog službenika i bilo koje ogranizacione jedinice, koja ima na korišćenju dodeljen sistem;

Načelnik Policijske uprave za grad Beograd, načelnici područnih policijskih uprava, načelnik Uprave saobraćajne policije za grad Beograd, načelnik Odeljenja saobraćajne policije u područnim policijskim upravama, odnosno lice koje oni ovlaste: Pregled svakog pojedinačnog snimka sačinjenog pomoću SAVD-a od strane bilo kojeg policijskog službenika u organizacionoj jedinici saobraćajne policije kojom rukovode, koja ima na korišćenju dodeljen sistem;

Neposredni rukovodilac: Pregled svakog pojedinačnog snimka sačinjenog pomoću SAVD-a od strane bilo kog policijskog službenika u svojoj jedinici saobraćajne policije kojom neposredno rukovodi, a koja ima na korišćenju dodeljen SAVD sistem;

Policijski službenik: Pregled svakog pojedinačnog snimka sačinjenog pomoću SAVD koji je lično sačinio SAVD koji ima na zaduženju, odnosno koji mu je dat na korišćenje;

Da li su tačni medijski navodi da snimljeni materijal neće biti korišćen kao dokaz u krivičnom ili prekršajnom postupku?

ODGOVOR: Tako dati navodi su netačni, jer Standardne operativne procedure za upotrebu mobilnih sistema za dokumentovanje kamerama posebno propisuju postupak kopiranja snimljenog materijala u situacijama kada isti može da služi kao dokaz u krivičnom, prekršajnom ili disciplinskom postupku. Zato je veoma važno, u cilju zaštite od samoinkriminacije da građani postupaju zakonito ali istovremeno da se suzdrže bilo kakvog saglašavanja sa predočavanjem prekršaja ili predočavanjem krivičnog dela od strane policijskog službenika. Korišćenja usmenog priznanja u praksi već ima, čak i u odsustvu korišćenja kamera. Tako Saobraćajna policijska ispostava ,,Zapad" pri Policijskoj upravi za grad Beograd redovno praktikuje da usmena priznanja data na šalteru JKP ,,Parking servis Beograd" unese u činjenični opis prekršajnog naloga (koji je zakonom predviđen za unošenje činjeničnog opisa prekršaja, a ne za kakva usmena priznanja koja u kaznenom postupku ne mogu biti dokaz bez prethodne pouke o pravu na odbranu).

Koja prava u pogledu kamera zadržava Stejt Department SAD kao donator kamera?

ODGOVOR: Ugovorom o donaciji zaključenim 2023. godine između Stejt Departmenta SAD i Republike Srbije, donator zadržava pravo da nadgleda krajnje korišćenje doniranih dobara, uključujući opremu, zalihe i materijale, periodičnim nadzorom radi dokumentovanja stanja i načina korišćenja. Nadzor može obuhvatiti i fotografisanje.

Uzimajući u obzir da policijski službenik opremljen kamerom može da odgovara krivično u slučaju neprijavljivanja bilo kojeg događaja koji je dokumentovan putem kamere u toku vršenja službene dužnosti, rizik nastupanja krivičnog progona kod građana znatno se povećava. Zato je veoma važno da prilikom kontrole građani sebe ne dovedu u situaciju da izvrše bilo koju radnju koja bi mogla da se kvalifikuje kao krivično delo, poput nuđenja mita, pozivanja na uticajne funkcionere u MUP ili u svetu politike, pozivanja na svoj službeni, društveni položaj ili uticaj, vređanje i sl. . Najbolji nastup prilikom kontrole jeste da se policijskom službeniku omogući da izvrši sve radnje koje je dužan da izvrši ali istovremeno bez bilo kakvog priznavanja prekršaja koji bi mu eventualno bio predočen. Značajan pad standarda dokazivanja u praksi je doveo do toga da pojedine saobraćajne policijske ispostave u svom radu vrše pozivanje čak i na usmene izjave, pri čemu građani ne mogu ni da pretpostave da bi njihova usmena izjava mogla biti korišćena kao dokaz u kasnijem sudskom postupku. Dakle, u postupanju sa policijskim službenikom treba se ponašati pristojno, dostojanstveno i istovremeno maksimalno rezervisano u komunikaciji, ograničavajući razgovor samo u neophodnom obimu da policijski službenik može da okonča kontrolu.

Mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Svojim aktom broj 073-06-3056/2023-02 od 11.09.2023. godine Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti obaveštava da ne poseduje dokument u vidu mišljenja u smislu čl. 55. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u pogledu sistema za audio i vizuelno dokumentovanje ,,SAVD", koji je od 01.09.2023. godine kao mobilni sistem za dokumentovanje postavljen na policijske službenike MUP RS koji obavljaju poslove kontrole i regulisanja saobraćaja.

PRETOVAR

Podnetim zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka MUP RS, vozač je optužen da je teretnim vozilom vršio prevoz tereta čija je masa 1357 kg, čime je vozilo opterećeno preko nosivosti upisane u saobraćajnu dozvolu za 297 kg odnosno za više od 20%.

U podnetom zahtevu, nosivost teretnog vozila kojim je upravljao optuženi vozač opredeljena je prema podacima iz saobraćajne dozvole na 1060 kg. Masa prevoženog tereta od 1357 kg opredeljena je po osnovu podataka iz saobraćajne dozvole putničkog vozila koje je prevoženo na teretnom vozilu, odnosno uvidom u saobraćajnu dozvolu putničkog vozila prilikom vršenja kontrole vozila i vozača od strane policijskog službenika.

Navedenim postupanjem očito je povređen Zakon na štetu vozača teretnog vozila i to na način da je teret (putničko vozilo koje je bilo prevoženo teretnim vozilom) nepravilno i potpuno neosnovano posmatran prema njegovim zakonskim karakteristikama, a ne prema njegovoj stvarnoj masi. Putničko vozilo zaista poseduje podatak o njegovoj masi i ovaj podatak čini sastavni deo podataka upisanih u saobraćajnoj dozvoli. Međutim, posmatrano kao teret (što natovareno vozilo van svake sumnje jeste), masa vozila iz saobraćajne dozvole nikako ne može da se izjednači sa njegovom masom kao teretom. Odredbom čl. 7. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima definisani su svi relevantni kriterijumi potrebni za određivanje mase vozila. Tako se masa vozila definiše kao podatak deklarisan od strane proizvođača vozila i ona u slučaju putničkog vozila obuhvata zbir mase praznog vozila uvećan za masu vozača težine od 75 kg. Dakle, masa vozila nije realan kriterijum podoban za izjednačavanje sa masom tereta, budući da je masa vozila zakonski (a ne faktički) podatak i ona predstavlja deklarisanu vrednost. Deklarisana vrednost je nepromenjiva i apstraktna kategorija, za razliku od mase tereta koja je uvek realativna kategorija. Uzimajući u obzir da masa praznog vozila, kao sastavni deo zbira koji čini masu vozila, podrazumeva masu neopterećenog vozila sa karoserijom uvećanu za najmanje 90% goriva, punim rezervoarima za tehničke tečnosti, stalnim teretom, rezervnim točkom i pripadajućim alatom, sasvim je jasno da se deklarisana masa praznog vozila u postupku kontrole postojanja pretovara može uzeti kao tačna samo ako se utvrdi da su ispunjeni svi preduslovi koji čine sastavni deo definicije mase vozila. To je u praksi teško izvodljivo, odnosno gotovo je nemoguće utvrditi da li prevoženo vozilo kao teret u trenutku kontrole posedu baš onu masu koju proizvođač definiše kao masu praznog vozila. U pogledu mase praznog vozila, koristimo termin teško, što ostavlja mogućnost da je ipak moguća situacija kada bi masa praznog vozila odgovarala masi zatečenog vozila kao tereta na prevoznom sredstvu. Međutim, kako je masa praznog vozila samo deo definicije mase vozila, te kako u masu vozila ulazi i težina putnika (koji se ne nalazi u vozilu koje se prevozi), onda je sasvim jasno da je apsolutno nemoguće da masa vozila koje se prevozi kao teret poseduje istu masu koja je kao takva upisana u saobraćajnu dozvolu.

Analizom datog primera iz prakse, zaključuje se da je činjenični opis prekršaja netačan i to najmanje po osnovu nepostojanja putnika težine 75 kg u prevoženom putničkom vozilu kao teretu. Time je netačno predstavljen podatak u podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka neosnovanim uvećanjem mase tereta i to najmanje za 5,53%. Za slučaj da prevoženo vozilo u momentu kontrole nije posedovalo deklarisanu količinu goriva, pripadajući alat, rezervni točak i tehničke (eksploatacione) tečnosti, netačno predstavljen podatak u pogledu mase prevoženog tereta lako premašuje i 10% od mase opredeljene u podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, pa je u celosti neosnovan prekršaj koji se vozaču stavlja na teret. Ovome treba dodati i činjenicu da je motiv prevoza natovarenog vozila drugim vozilom često vezan za njegovu tehničku neispravnost, dok tehnička neispravnost može da bude i posledica nepostojanja određenih konstrukcionih delova vozila koji ulaze u masu praznog vozila (primera radi, havarisano vozilo po osnovu otpalih delova ili iscurelih tečnosti u saobraćajnoj nezgodi gubi deo svoje mase).

ZAKLJUČAK:

U slučajevima kada se vozilo u saobraćaju na putu prevozi na drugom prevoznom sredstvu, masa prevoženog vozila koja je upisana u njegovu saobraćajnu dozvolu nije sinonim za masu tereta, jednako kao što ni bilo koja druga deklaracija masenih karakteristika bilo kojeg prevoženog tereta nije dokaz o stvarnoj masi tog tereta. Na praktičnom primeru prevoženog putničkog vozila, nepobitno se zaključuje da je masa tereta bila preuveličana od strane policijskog službenika za najmanje 5,53%, upravo po osnovu korišćenja neodgovarajućeg i neprikladnog podatka za određivanje mase tereta.

Ispitivanje postojanja opterećenja teretnog vozila preko nosivosti upisane u saobraćajnu dozvolu ili bilo kojeg drugog odstupanja u kojima se kao kriterijumi prekršajnog gonjenja koriste: masa vozila, nosivost vozila, najveća dozvoljena masa vozila, ukupna masa vozila, najveća dozvoljena ukupna masa vozila, najveća dozvoljena masa skupa vozila, ukupna masa skupa vozila, osovinsko opterećenje ili najveće dozvoljeno osovinsko opterećenje - ne sme se vršiti na način da se deklarisana i na papiru izražena masa tereta posmatra i izjednačava sa stvarnom masom tog vozila kao tereta. Neosnovano prekršajno gonjenje za prekršaj koji podrazumeva pretovar, a po osnovu nepravilnog posmatranja deklarisanih masenih karakteristika tereta moguće je i kod drugih prekršaja propisanih Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima, a naročito kod čl. 327. st. 1. tač. 12. ZOBS, 328. st. 1. tač. 3. ZOBS, 328. st. 2. tač. 6. ZOBS, 328. st. 3. tač. 12. ZOBS, 331. st. 1. tač. 32. ZOBS, čl. 331. st. 2. tač. 33. ZOBS, čl. 332. st. 1. tač. 53. ZOBS, kao i u pripadajućim stavovima istih članova u kojima je propisana prekršajna sankcija za pravno lice, odnosno prekršajna sankcija za odgovorno lice u pravnom licu.

Prolazak hitne pomoći na crveno svetlo

Postavljanje sve većeg broja uređaja za otkrivanje i dokumentovanje prekršaja u saobraćaju, izazvalo je očekivanu pažnju javnosti. Paralelno sa pojavom novih kamera, javilo se i pitanje prekršajne odgovornosti vozača hitne pomoći, u slučajevima dokumentovanja prekršaja prolaska kroz crveno svetlo. U medijima je preneta vest, dodatno osnažena kroz iznete stavove zvaničnika MUP RS i Agencije za bezbednost saobraćaja, kako je prolazak vozila hitne pomoći kroz crveno svetlo prekršaj koji se mora ,,dokumentovati i procesuirati”, a koji se eventualno može elimisati primenom instituta krajnje nužde koju bi vozač hitne pomoći dokazivao na sudu.

Izvor: https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/5139006/hitna-pomoc-vozaci.html

Na taj način, barem rukovodeći se prenetim stavovima državnih zvaničnika - pitanje zabranjenosti prolaska vozila hitne pomoći na crveno svetlo se i ne dovodi u pitanje. Ipak, pravu ili nepostojanju prava vozila hitne medicinske pomoći da izvrši polazak na crveno svetlo treba pristupiti krajnje dubiozno i putem analize kako važećih zakonskih normi, tako i dosadašnjom praksom MUP RS.

Vozila hitne medicinske pomoći, u slučaju davanja posebnih zvučnih i svetlosnih znakova, Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima izjednačena su u pogledu svojih prava i obaveza sa vozilima policije i potpadaju pod kategoriju ,,vozila sa prvenstvom prolaza’’, po osnovu čl. 108. st. 1. važećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Zato se na prvom mestu nameće pitanje, zašto u dosadašnjim odgovorima državnih zvaničnika datim medijima izostaje (ili nije preneto) da sva prava, obaveze i zabrane koje poseduju vozači hitne pomoći jednako i bez izuzetka poseduju i vozila policije? Na čitaocu ovog teksta jeste da oceni, koliko često u praksi vozila policije pod rotacijom prolaze kroz crveno svetlo, kao i da pretpostavi i zapita se da li takav prolazak vozila policije na crveno svetlo biva ,,dokumentovan” i ,,procesuiran”, te da li vozači policijskih vozila svaki svoj prolazak kroz crveno svetlo moraju da opravdavaju dokazivanjem postojanja krajnje nužde, kako to državni zvaničnici očekuju od vozača hitne medicinske pomoći.

Vozila sa prvenstvom prolaza, kojima pripadaju i vozila hitne medicinske pomoći kada daju posebne zvučne i svetlosne znake, imaju prvenstvo prolaza u odnosu na sva druga vozila, osim u odnosu na vozila pod pratnjom i vozila koja se kreću raskrsnicom na kojoj je saobraćaj regulisan svetlosnim saobraćajnim znacima ili znacima policijskog službenika, kada im je tim znacima zabranjen prolaz i na njih se ne primenjuju odredbe tog zakona o ograničenju brzine, o propuštanju pešaka, o zabrani presecanja kolone pešaka i o zabrani preticanja i obilaženja vozila, pod uslovom da ne ugrožavaju bezbednost drugih učesnika u saobraćaju (odredba čl. 108. st. 7. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima).

Površno, strogo jezički i bez ciljanog tumačenja analizirajući odredbu čl. 108. st. 7. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, zaključak bi bio da je citiranom odredbom vozilima hitne medicinske pomoći, kao vozilima sa prvenstvom prolaza – prolazak na crveno svetlo u raskrsnici zabranjen. Međutim, nameće se pitanje, zašto bi Zakonodavac definisao da vozila sa pravom prvenstva prolaza nemaju prvenstvo prolaza na raskrsnici na kojoj je saobraćaj regulisan saobraćajnim znacima, ako bi tim vozilima prolazak na crveno svetlo bio a priori zabranjen. Kada bi vozilima sa prvenstvom prolaza prolazak na crveno svetlo zaista bio zakonom zabranjen, onda bi bila potpuno suvišna odredba kojom se definiše da takva vozila nemaju prvenstvo prolaza na semaforizovanoj raskrsnici, jer je besmisleno da se određuje prvenstvo prolaza u odnosu na vozila koja uopšte nemaju pravo prolaska raskrsnice na crveno svetlo.

Uzimajući u obzir činjenicu da Zakonodavac samo određuje da vozila sa pravom prvenstva prolaza na raskrsnici kada im je saobraćajnim znakom zabranjen prolaz nemaju prednost, nameće se zaključak da je vozilima hitne medicinske pomoći kada daju posebne zvučne i svetlosne znake prolazak na crveno svetlo ipak dozvoljen, kao i svim ostalim vozilima sa prvenstvom prolaza, uz dva važna zakonska uslova:

-poštovanje okolnosti da na semaforizovanoj raskrsnici ova vozila i pored prava prolaska raskrsnice nemaju prvenstvo prolaza u odnosu na vozila kojima je svetlosnim saobraćajnim znakom u tom trenutku prolaz dozvoljen,

-opšteg uslova neugrožavanja bezbednosti drugih učesnika u saobraćaju.

Ministarstvo unutrašnjih poslova u izuzetnim slučajevima vrši procesuiranje policijskih službenika, kada isti upravljajući policijskim vozilom sa prvenstvom prolaza na semaforizovanoj raskrsnici izazovu saobraćajnu nezgodu prolaskom kroz crveno svetlo. Takvo postupanje, barem kada su u pitanju vozila policije, MUP RS ne kvalifikuje kao prolazak kroz crveno svetlo, već isključivo kao prekršaj nepropuštanja vozila koja na raskrsnici imaju prvenstvo prolaza, odnosno kao prekršaj postupanja suprotno čl. 48. st. 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovaj prekršaj u svom osnovnom obliku predviđa isključivo novčanu kaznu, a ni u svom težem obliku (za slučaj prouzrokovanja saobraćajne nezgode) ne predviđa izricanje zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom. Tvrdnje autora ovog teksta da se prolazak vozila policije pod rotacijom na crvenom svetlu kvalifikuje samo kao prekršaj nepoštovanja prvenstva prolaza i bez zaprećene sankcije za prolazak kroz crveno svetlo vrlo lako su proverljive, jer je po osnovu podnetih zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka formirana dovoljno obimna sudska praksa.

Zato ostaje nepoznato javnosti, kako je moguće da vozila hitne medicinske i policije poseduju ista prava i obaveze u očima Zakona, a da istovremeno vozači hitne pomoći u očima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije bivaju prekršajno odgovorni za prolazak kroz crveno svetlo, dok policijski službenici za istu radnju u saobraćaju (prolazak kroz crveno svetlo) ostaju na nivou eventualne odgovornosti za nepoštovanje prvenstva prolaza, kao značajno lakšeg prekršaja. Tvrdnjom o zabranjenosti prolaska vozila hitne medicinske pomoći na crveno svetlo šalje se negativna poruka kako vozačima ovih vozila, tako i drugim učesnicima u saobraćaju. Vozačima hitne medicinske pomoći ostavlja se da biraju između nečijeg života ili smrti sa jedne i prekršajne sankcije, sa druge strane. Ostalim učesnicima u saobraćaju šalje se poruka o nižem značaju vozila hitne medicinske pomoći, u odnosu na njihov stvarni značaj, uz istovremeno obesmišljavanje svih dosadašnjih edukativnih kampanja kojima se vozači stimulišu da zauzimanjem pravilnog položaja vozila u koloni naprave hitni koridor.

Besmisleno je omogućiti brz prolaz vozila hitne pomoći, da bi se potom očekivalo da to vozilo stane na prvom crvenom svetlu i time potroši sve ušteđene minute koji su mu prethodno omogućeni pravilnim postupanjem ostalih učesnika u saobraćaju. Ne možemo da se ne zapitamo koliko je do sada ljudskih života sačuvano u poslednjem minutu, koji ne bi ni postojao da je vozač hitne pomoći stajao i čekao uključivanje zelenog svetla, sve u cilju izbegavanja ,,dokumentovanja” i ,,procesuiranja” prekršaja.

05.03.2023.

Saobraćajni prekršaji:
Komunalna milicija više ne postoji?

Pojedini mediji preneli su vest da komunalna milicija više ne postoji. Ovaj zaključak izvodi se na osnovu Odluke grada Beograda koja je objavljena u Službenom listu Grada Beograda, gde se u članu 8. Odluke o izmenama i dopunama odluke o gradskoj upravi Grada Beograda navodi da prestaje sa radom Sekretarijat za poslove komunalne milicije. Međutim, treba imati u vidu da se u istom službenom listu Grada Beograda (broj 83-5) navodi i Odluka o izmenama i dopunama Odluke o komunalnoj miliciji. Analiza sadržine izmena Odluke o komunalnoj miliciji, kojom se članovi dodaju i menjaju, ukazuje da se komunalna milicija ne gasi, već da su isključivo moguće promene u organizaciji njenog rada, uz preciziranje njenih ovlašćenja ili izmene ovlašćenja. Ovakvo tumačenje u skladu je i sa Zakonom o komunalnoj miliciji, u kojem je komunalna milicija na teritoriji Grada Beograda prepoznata kao zakonski entitet, koji se svakako ne može menjati putem odluke lokalne samouprave. Predlozi branilaca pred Prekršajnim sudom u Beogradu radi prekida postupka do određivanja organa koji preuzima poslove Sekretarijata za poslove komunalne milicije za sada se ne usvajaju, uz usmeno obrazloženje sudija da je Prekršajni sud u Beogradu obavešten da komunalna milicija - ne prestaje sa radom. Sve prethodno navedene okolnosti ukazuju da se komunalna milicija ne gasi, te da građani treba da budu oprezni.

14.10.2022.

Nedostavljanje podataka o identitetu lica koje je upravljalo vozilom

Napredak tehnologije u svim oblastima života, stvorio je i nove načine otkrivanja prekršaja. Nov način otkrivanja prekršaja prati i nov način otkrivanja njihovih učinilaca, jer bez neposredne kontrole i zaustavljanja nije moguće odmah znati ko je upravljao vozilom. Zato državni organi (u praksi su to najčešće MUP RS, komunalna milicija i opštinske inspekcijske službe) vlasnicima vozila šalju pozive radi dostavljanja podataka o identitetu lica koje je u određeno vreme upravljalo vozilom. Ovi pozivi sadrže i rok za postupanje građana, koji najčešće iznosi 8 dana od dana kada vlasnik primi zahtev za dostavljanje podataka upućen od nadležnog državnog organa.Usled postojanja unapred utvrđenog roka za postupanje, zakonska je obaveza da se ovi pozivi uruče lično primaocu, te nije moguće dostavljanje drugim licima, poput članova porodičnog domaćinstva. Za slučaj kada je vlasniku vozila lično uručen poziv i kada vlasnik potpiše povratnicu, jasno je da rok počinje da teče momentom prijema poziva i nema dileme da će se vlasnik upoznati sa sadržinom poziva i njegovom obavezom dostavljanja podataka. Međutim, član 75. Zakona o opštem upravnom postupku propisuje još jedan, fiktivni način dostave, za slučaj da primalac ne bude zatečen na adresi prebivališta. Kada primalac nije zatečen na adresi prebivališta (što je čest slučaj, jer se dostava vrši po pravilu radnim danom, kada su građani odsutni), obaveza dostavljača jeste da pokuša još jednu dostavu unutar roka od 24 sata. Po ponovljenom pokušaju dostave, ako primalac ponovo nije zatečen na adresi prebivališta, obaveza dostavljača jeste da ostavi obaveštenje na mestu na kome je pismeno trebalo da bude uručeno, u kome treba da bude označeno lično ime primaoca, podaci kojim se pismeno identifikuje, prostorija unutar organa u kojoj pismeno može da se preuzme, rok u kome preuzimanje može da se izvrši i datum kada je obaveštenje ostavljeno (član 75. stav 5. Zakona o opštem upravnom postupku). Obaveštenje se najčešće stavlja u poštanskom sandučetu, što znači da poštansko sanduče treba redovno kontrolisati. Veoma je važno naglasiti da od momenta ostavljanja obaveštenja počinje da teče rok od 15 dana, unutar kojeg je moguće preuzeti pismeno koje je vraćeno pošiljaocu, u njegovim prostorijama, odnosno prostorijama organa. Protekom roka od 15 dana, a po osnovu člana 75. stava 6. Zakona o opštem upravnom postupku, pismeno se smatra uručenim, a državni organ nema čak ni obavezu da ovo pismeno istakne na oglasnoj tabli. Istekom roka od 15 dana od dana kada je obaveštenje ostavljeno, počinje da teče dodatni rok za dostavljanje podataka o identitetu lica koje je u određeno vreme upravljalo vozilom (taj rok je najčešće iznosi 8 dana). Istekom roka od 8 dana od dana prijema zahteva radi dostavljanja podataka o identitetu lica koje je u određeno vreme upravljalo vozilom, vlasnik vozila automatski čini prekršaj nedostavljanja podataka. Prekršaj nedostavljanja podataka neretko je višestruko skuplji od osnovnog prekršaja povodom kojeg je traženo izjašnjenje od vlasnika vozila. Primera radi, za prekršaj vožnje žutom trakom propisana je novčana kazna od 5.000 dinara, sa mogućnošću plaćanja polovine novčanog iznosa u roku od 8 dana. Propuštanjem dostavljanja podataka o identitetu lica koje je upravljalo vozilom, vlasnik vozila (fizičko lice) suočava se sa prekršajem za koji je zaprećena novčana kazna od 100.000 do 120.000 dinara. Rizik suočavanja sa kaznom u rasponu od 100.000 do 120.000 dinara moguće je smanjiti zaključenjem sporazuma o priznanju prekršaja, ali će i ova kazna po osnovu naknadno zaključenog sporazuma o priznanju prekršaja biti veća od 2.500 dinara, koliko je ona prvobitno iznosila. Slično nepovoljna situacija je i sa prekršajima po Odluci o komunalnom redu grada Beograda, koju sprovodi komunalna milicija, kada kazna od 2.500 dinara postane kazna od 25.000 dinara za fizičko lice, odnosno čak 100.000 dinara za pravno lice i 25.000 dinara za odgovorno lice u pravnom licu koje je vlasnik, odnosno korisnik vozila.Kada se analiziraju sve prethodo istaknute okolnosti, jasan je zaključak da je proces utvrđivanja identiteta vozača izrazito složen i potencijalno vrlo neprijatan po vlasnike vozila.Propuštanje urednog praćenja pošte i prijema poziva upućenog vlasniku da se izjasni ko je upravljao vozilom vlasnika lišava značajnih mogućnosti:-da plati znatno manju kaznu za osnovni prekršaj, u odnosu na kaznu za nedostavljanje podataka,-da uz preduzimanje odgovarajućih radnji uspešno dokaže nepostojanje prekršaja, što nije u mogućnosti ako se propusti rok za izjašnjenje.Interesantno je da pojedini dostavljači obavezu dva pokušaja lične dostave unutar roka od 24 sata shvataju veoma formalistički, pa će tako dostava često biti pokušana u razmaku od svega nekoliko časova, što je potpuno besmisleno, budući da je mala verovatnoća da neko, ko nije zatečen prilikom prve dostave, bude zatečen svega sat ili dva kasnije. Umesto da je zakonom propisano da se dostava pokuša u razmaku od dva radna dana, pokušaj dve dostave u razmaku od 24 sata može da bude i u razmaku od nekoliko minuta, što obesmišljava ratio legis člana 75. st. 5. Zakona o opštem upravnom postupku. Sudska praksa prvostepenih prekršajnih sudova i Prekršajnog apelacionog suda ohrabruje novim tumačenjima dve obaveze dostave unutar roka od 24 sata, čime se zloupotreba prava polako suzbija. Primetno je da su obaveštenja koja se ostavljaju u slučaju da primalac nije zatečen na adresi prebivališta izuzetno malih dimenzija, često manja i od veličine uobičajenih reklamnih flajera, pa se lako može desiti da ono ne bude primećeno u poštanskom sandučetu, što od građana traži dodatni oprez. Razlog malih dimenzija ovako važnog papira u tehnološkom procesu dostave pisama upravnih organa nije poznat. Nije poznata ni upadljivo mala veličina slova koja čini sadržinu obaveštenja, koja više odražavaju motiv da ne budu pročitana, nego što ostavljaju utisak ozbijnosti i daljih veoma važnih obaveza postupanja građana.Opšta načela pozivanja građana koja važe u smislu čl. 75. Zakona o opštem upravnom postupku i opasnosti neurednog pozivanja ili propuštanja postupanja, važe i za ostale vrste postupaka. Ignorisanje bilo kojeg ostavljenog papira koji se zatekne na adresi prebivališta, potencijalno vodi gubitku prava građana i mogućoj šteti. U parničnom postupku, propuštanje preuzimanja pismena može voditi donošenju presude zbog izostanka ili presude zbog propuštanja. U krivičnom postupku, ignorisanje poziva zakonski posmatrano može voditi i određivanju pritvora, dok u prekršajnom postupku ignorisanje poziva suda sa sobom može da povuče konsekvencu donošenja presude bez saslušanja okrivljenog, pa čak i njeno kasnije isticanje na oglasnoj tabli.

Nepovoljna situacija u kojoj se građani nalaze, može se donekle držati pod kontrolom, praktikovanjem jednostavnih ali važnih aktivnosti:

-redovno praćenje prijema pošte na adresi prebivališta, odnosno na adresi sedišta pravnog lica,

-tačno, čitko i potpuno označavanje poštanskog sandučeta na adresi prebivališta odnosno sedišta pravnog lica (kako bi dostavljač znao gde treba da ostavi obaveštenje u slučaju da primalac nije zatečen na licu mesta),

-pažljiva i što češća kontrola sadržine poštanskog sandučeta, u cilju provere eventualno ostavljenog obaveštenja,

-blagovremen odlazak u prostorije nadležnog organa radi preuzimanja pismena, u skladu sa instrukcijama sadržanim na obaveštenju koje je prethodno ostavljeno.

16.10.2022.

Prilikom vršenja kontrole vozača u saobraćaju na putu, saobraćajna policija u slučaju otkrivanja prekršaja i u zavisnosti od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, sačinjava tri različite isprave:

-prekršajni nalog (plavi PNS obrazac) – za prekršaje kod kojih je propisan samo fiksni iznos novčane kazne sa mogućnošću plaćanja polovine izrečene kazne u roku od 8 dana ili podnošenja zahteva za sudsko odlučivanje.

-zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju (plavi PP zapisnik) – za prekršaje kod kojih je novčana kazna propisana u rasponu.

-potvrdu o primeni posebnih mera i ovlašćenja (žuta PMO potvrda) – u zavisnosti od okolnosti pojedinačnog slučaja, ali najčešće uz zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju.

U praksi se neprekidno postavlja dilema:

-da li policijski zapisnik prilikom kontrole treba potpisati?

-da li postoje štetne posledice nepotpisivanja zapisnika?

Potpisivanje policijskog zapisnika – DA ili NE?

Potpisivanje prekršajnog naloga sa stanovišta Zakona o prekršajima ne predstavlja okolnost koja vozaču šteti. Potpisivanje prekršajnog naloga Zakon o prekršajima ne poznaje kao saglašavanje sa njegovom sadržinom, niti kao priznanje, budući da je uredno potpisivanje prekršajnog naloga od strane vozača isključivo uslov za podnošenje zahteva za sudsko odlučivanje. Međutim, sudska praksa je nešto drugačija od Zakona, budući da postoje sudije koje prilikom vođenja postupka često prave suptilnu razliku između prekršajnog naloga koji je vozač potpisao na licu mesta (kada su skloni da ovakav postupak tumače kao priznanje) i situacije kada je prekršajni nalog potpisan naknadno, neposredno pre predaje sudu radi sudskog odlučivanja (tada nije sporno da je prekršajni nalog naknadno potpisan i da se vozač nije saglasio sa prekršajem na licu mesta). Kako bi se izbegle nedoumice, prekršajni nalog ne treba potpisivati na licu mesta, ali ga obavezno treba potpisati pre podnošenja zahteva za sudsko odlučivanje sudu, u roku od 8 dana od dana njegovog izdavanja. Kako je postupak podnošenja zahteva za sudsko odlučivanje strogo formalan, preporuka je da se građani pre predaje zahteva na sudsko odlučivanje konsultuju sa svojim advokatom, što je pre moguće, čime se izbegava da prekršajni nalog eventualno bude odbačen.

Potpisivanje zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju može da bude vrlo problematično sa stanovišta kasnije pozicije okrivljenog vozača u prekršajnom postupku. Iako se ovaj zapisnik ne sačinjava prema odredbama Zakona o prekršajima, već prema odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, potpisan zapisnik se u sudskoj praksi često posmatra kao priznanje prekršaja. Sudska praksa u tumačenju potpisanog zapisnika mahom greši, budući da ovaj zapisnik nije sačinjen u skladu sa važećim propisima koje regulišu prava osumnjičenog, niti se kontrolisano lice podučava da potpisivanjem zapisnika otežava svoju procesnu poziciju u kasnijem postupku pred sudom. Usled svega navedenog, policijski zapisnik ne treba potpisati na licu mesta, osim ako lice već prilikom kontrole priznaje prekršaj i ako nema nameru da sebi ostavi prostor za odbranu u kasnijem sudskom postupku.

Potpisivanje potvrde o primeni posebnih mera i ovlašćenja vrlo je slično potpisivanju zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju. Osim ako vozač ne želi da sebi ostavi prostor za odbranu u kasnijem toku postupka, ovu potvrdu ne treba potpisati na licu mesta.

Ne postoje štetne i negativne posledice nepotpisivanja zapisnika. Potpisivanje zapisnika predstavlja mogućnost, ali ne i obavezu kontrolisanog vozača. Ne postoje zakonom propisane štetne posledice za slučaj odbijanja potpisivanja zapisnika.

Odbijanjem potpisivanja zapisnika sprečava se da takav dokument postane javna isprava. Sa druge strane, potpisivanjem zapisnika ova isprava počinje da ispunjava elemente značajne dokazne snage, shodnom primenom Zakona o opštem upravnom postupku. Kako je vršenje kontrole od strane policije za većinu vozača stresna situacija u kojoj je mogućnost donošenja racionalnih odluka smanjena, preporuka je da se prilikom vršenja kontrole ponuđene isprave ne potpisuju, budući da potpisan zapisnik otežava procesnu poziciju vozača pred sudom. Policijski službenici dužni su da uruče zapisnik vozaču čak i u slučaju odbijanja stavljanja potpisa, jednako kao što su dužni i da na zahtev kontrolisanog lica unesu njegove primedbe na posebno predviđenom mestu, ukoliko ih vozač ima.

Prodaja vozila: Ovlašćenje umesto ugovora

,,Izdavanje ovlašćenja za upravljanje motornim vozilom nije adekvatna zamena za kupoprodajni ugovor”

Važeći propisi koji definišu oblast prenosa vlasništva nad motornim vozilima, podrazumevaju posedovanje odgovarajuće isprave kojom prenos vlasništva nad vozilom može da se izvrši.

Pravilnikom o registraciji motornih i priključnih vozila, propisano je da se uz zahtev za izdavanje saobraćajne dozvole sa promenjenim podacima prilaže isprava na osnovu koje se dokazuje promena podataka. Osnovne isprave na osnovu kojih je moguće promeniti podatke u saobraćajnoj dozvoli – izvršiti prenos vlasništva, jesu ugovor o kupoprodaji motornog vozila ili pravnosnažno ostavinsko rešenje.

U pogledu ugovora o kupoprodaji motornog vozila, ovaj ugovor mora da bude overen od strane nadležnog organa, za slučaj da se promena vlasništva vozila dokazuje ugovorom zaključenim između fizičkih lica ili ako se promena vlasništva vozila dokazuje ugovorom između fizičkog lica kao prodavca i pravnog lica kao kupca.

U našoj praksi, ustalio se negativan običaj da se umesto ugovora o kupoprodaji motornog vozilavkao dvostranog pravnog posla, izdaje ovlašćenje vlasnika vozila faktičkom kupcu vozila. Davanje/izdavanje ovlašćenja za upravljanje vozilom, kao zamene za kupoprodajni ugovor veoma je problematična i rizična praksa, budući da se izdavanjem ovlašćenja novom kupcu ne vrši prenos vlasništva. Tipski obrazac ovlašćenja po pravilu daje ovlašćenje njegovom imaocu da može da proda vozilo. Međutim, ovo ovlašćenje ne menja kupoprodajni ugovor između kupca i prodavca, te samim tim - ovlašćenje za upravljanje i prodaju vozila nije zamena za kupoprodajni ugovor i ovim ovlašćenjem ne vrši se kupovina odnosno prodaja vozila.

Prodaja automobila putem ovlašćenja je veoma rizičan postupak, pre svega za prodavca vozila. Davanjem ovlašćenja, prodavac i dalje ostaje formalno upisan kao vlasnik vozila, te samim tim i dalje ostaje odgovoran kako u građanskopravnom, tako i u prekršajnopranom smislu. Za slučaj da se vozilom za koje je izdato ovlašćenje prouzrokuje saobraćajna nezgoda i stekne uslov za regres osiguravajućeg društva, prodavac (davalac ovlašćenja) rizikuje da tužbom bude obuhvaćen kao formalni vlasnik vozila – opasne stvari. U parničnom postupku moguće je dokazivanje da je ovlašćenje dato po osnovu kupoprodaje vozila, ali u tom slučaju, obaveza ranijeg vlasnika zavisi od odluke suda, odnosno zavisi od toga da li će sud usvojiti prigovor ranijeg vlasnika da je predajom vozila, prijemom novca i davanjem ovlašćenja zaključen kupoprodajni ugovor. Iako praksa Vrhovnog kasacionog suda smatra da je predaja vozila i prijem novca dovoljan osnov za postojanje ugovora o kupoprodaji, praksa nižestepenih sudova nije ujednačena. Tako praksa Prekršajnog apelacionog suda uopšte ne prihvata stav Vrhovnog kasacionog suda, pa se za prekršajnu odgovornost vlasnikom vozila smatra isključivo lice koje je formalno upisano u nadležni registar vlasnika motornih vozila. Ovo je posebno problematično ako uzmemo u obzir da nekon overe kupoprodajnog ugovora promena vlasništva u registru MUP-a zavisi od novog vlasnika, pa je za potpunu pravnu sigurnost prodavca korisno da proveri da li se novi vlasnik vozila zaista i upisao / preneo vlasništvo zahtevom za izdavanje nove saobraćajne dozvole. Zabeleženi su slučajevi da je postojanje kupoprodajnog ugovora u praksi prekršajnih sudova smatrano olakšavajućom okolnošću, ali ne i okolnošću dovoljnom da se raniji vlasnik oslobodi prekršajne odgovornosti. Ovakva praksa nije u skladu sa Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, ali je kao takva postojeća.

Rizici kupovine vozila putem ovlašćenja postoje i kod kupca vozila. Zabeleženi su slučajevi da vlasnik vozila premine. Kako se smrću ranijeg vlasnika izdato ovlašćenje gasi, naslednici neretko osporavaju da je raniji vlasnik prodao vozilo, što kupcu može stvoriti dodatne probleme i potrebu podnošenja tužbe radi utvrđenja prava svojine.

Kada se uzmu u obzir svi prethodno navedeni faktori i rizici, u cilju je pravne sigurnosti i kupca i prodavca da se odmah zaključi kupoprodajni ugovor, a ne ovlašćenje za upravljanje motornim vozilom. Ovlašćenje za upravljanje motornim vozilom treba koristiti samo u slučajevima kada namera vlasnika vozila nije prodaja, već drugi pravni osnov po kojem bi vozilo bilo korišćeno od strane drugog lica.

Prekršajna odgovornost predavača teorijske obuke u auto školi

,,Odgovornost predavača teorijske obuke može se odnositi samo na one propuste koje u svom radu u auto školi zaista učini predavač, ali ne i na one propuste koje u svom radu učini pravno lice putem putem vršenja ili nevršenja radnje za koju je pravno lice jedino ovlašćeno da izvrši ili ne izvrši".

Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima detaljno i sistemski reguliše oblast osposobljavanja kandidata za vozače, te propisuje značajan broj obaveza koje moraju da ispune subjekti koji ovakvu obuku vrše, kako u pogledu uslova za otpočinjanje delatnosti, tako i tokom kasnijeg vršenja delatnosti osposobljavanja kandidata za vozače. Pored obaveza pravnih lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače (auto škole), predavači teorijske obuke takođe potpadaju pod polje primene ZOBS-a, a samim tim rizikuju izlaganje prekršajnoj odgovornosti.

Postoje nesporne situacije u kojima predavači teorijske obuke zaista čine propuste, usled kojih postoji i njhova prekršajna odgovornost. Međutim, nije mali broj slučajeva kada se nakon izvršenog inspekcijskog nadzora nad radom auto-škole od strane policijskih službenika, odgovornost predavača teorijske obuke izvodi na potpuno nezakonit način, pogrešnim tumačenjem važećih odredaba ZOBS-a. Učestala je praksa MUP RS da podnosi prekršajne prijave protiv predavača teorijske obuke za prekršaj koji se odnosi na propuste prilikom unošenja podataka o rasporedu termina održavanja terijske obuke u centralnu bazu podataka ISO. Kada se prilikom vršenja kontrole utvrdi nepravilnost u unošenju podataka u ovu bazu, pored pravnog lica i ogovornog lica u auto školi, prekršajnom gonjenju po pravilu je izložen i predavač teorijske obuke. Takav pristup potpuno je nepravilan i zakonski neosnovan, a posledica je neshvatanja osnovnih principa radnje propuštanja u kaznenom pravu, koji podrazumevaju da neko može biti odgovoran zbog svog nečinjenja samo ako je istovremeno i garant obaveze njenog ispunjenja.

Odredbom čl. 8. Pravilnika o teorijskoj i praktičnoj obuci kandidata za vozače, propisane su obaveze pravnog lica u pogledu unošenja podataka o rasporedu termina održavanja teorijske obuke – što je isključiva obaveza pravnog lica! Predmetnom odredbom apsolutno nije propisana obaveza, pa čak ni mogućnost da navedene podatke u centralnu bazu podataka ISO unosi predavač teorijske obuke. Uprkos tome, u praksi se susrećemo sa zahtevima za pokretanje prekršajnog postupka kojima su neosnovano obuhvaćeni i predavači teorijske obuke, pored auto škola i odgovornih lica u pravnom licu.

Zašto je prekršajno gonjenje predavača teorijske obuke u ovakvim situacijama neosnovano?

Odredba čl. 331. st. 1. tač. 61a Zakona o bezbednosti saobraćaja zaista sadrži mogućnost kažnjavanja predavača u vezi sa propustima iz čl. 214. st. 4. istog Zakona. Međutim, odredba čl. 214. st. 4. ZOBS blanketnog je karaktera i ista ne pravi razliku u pogledu obaveza pravnog lica, odgovornog lica i predavača, već ista samo propisuje obavezu propisnog obavljanja teorijske obuke kandidata za vozače. Legislativna tehnika ZOBS-a odličan je primer zakona sa veoma lošim dispozicijama prekršaja. Prekršaji su u ZOBS-u prečesto osmišljeni kao prekršaji blanketne prirode i upućuju na drugu odredbu ZOBS-a, dok kod odgovornosti predavača teorijske obuke ni druga odredba ZOBS-a (na koju prva odredba upućuje) opet ne govori ništa konkretno i samim tim upućuje na ceo Pravilnik. Ovako loše zakonsko rešenje nameće specifičan pristup prilikom raspravljanja o prekršajnoj odgovornosti, jer se isključivo sagledavanjem konkretnog propusta može se utvrditi da li postoji i propust predavača. Propust predavača teorijske obuke ne može postojati u svakom slučaju postojanja utvrđenog propusta u radu auto škole, usled čega ni primena čl. 331. st. 1. tač. 61a ZOBS-a ne može biti apsolutna. U pogledu unošenja podataka predviđenih članom 8. Pravilnika u centralnu bazu podataka ISO, propust predavača teorijske obuke ne može postojati ni na teorijskom nivou, jer obaveze propisane članom 8. Pravilnika uopšte nisu usmerene prema predavaču, već isključivo prema pravnom licu – auto školi.

Kada je određena obaveza važećim propisima predviđena isključivo za auto školu, onda predavač ne može snositi odgovornost za neispunjenje takve obaveze od strane auto škole. U suprotnom, predavač bi bio proglašen odgovornim za propuštanje vršenja radnje koju uopšte nije ovlašćen da izvrši, što je potpuno neprirodna situacija i čija je nelogičnost očita. Izvan je minimuma standarda pravičnog suđenja da se može proglasiti krivim lice za prekršaj neispunjenja obaveze koju ono ne može da ispuni, niti je ovlašćeno da ispuni.